O sadašnjosti i sedativima, Petar Matović

San dolazi sekirama

Postaćemo nerazdvojni poput 

umornog ratnika i proganjajućeg 

sna. Sve reke ulivaju se u isto more, 

u struju koja odnosi ribe u pocepane 

mreže siromašnih ribara. Baltik je

bio tuga i nerazumna čežnja, usoljeni 

bakalar na prazničnoj trpezi. Hladnoća 

steže jače od grudobolje, mraz na oknu 

govori bezobličnim linijama o našim 

sadašnjostima, sedativima i nemoći 

kojoj nema kraja. Kažem ti, mi smo 

beskrajna složena rečenica, odnosne 

klauze iznenađuju novim značenjima, 

prikrivenim kao iza grudne kosti, i zvuk 

ne navodi na srce, već dubinu ničim
neispunjenog prostora. San dolazi sekirama 

da usitni stvarnost u piljevinu.

Predah

Otvaraju se vrata, i svetlost zareže 

opustele predmete. Smrknuti mebl 

sobe primio bi me u blagi zagrljaj 

prašine. U kaminu, bukovina pucala 

kao prejaki smisao. Topli dimovi, topli 

dimovi iz sećanja, nek se pripreme 

novembar, troma kiša i ljubavi
što se goje u neočišćenim dimnjacima. 

Mi smo bol u želucu, kažem za pustom 

trpezom, ili tek predah između kriza. 

Breze govore o žudnji za severom, 

umnoženim alergenima, to su zastave 

nikad neprežaljene domovine voljenih 

bolova. Postajemo srebro patinirano 

pod mesečinom, negde u pozadini 

istrajno prede anksioznost, ne mačka, 

i tišina kuca poput infarktnog srca.

Kroz kišnu pustoš

Jutro, u kojem te stabilnost kiše i raskvašeno
lišće dodiruju upozoravajuće kao ništa. Dim
domova istrajava u uglju, u ulicama predate
odustalim prolaznicima. Iza zavese traje jato
gavranova uzaludno zaustavljeno u kosturu
krošnje. Prsti mahinalno traže cigaretu, pre
nepunu deceniju ostavljenu, šibicu, nešto tako
nedostaje. A ona, u kaputu i kožnim čizmama,
pod plavim kišobranom sa iscrtanim sazvežđem,
iskrsava na trgu kroz kišnu pustoš, u snimku
koji se puni novembarskim šumovima. Taj
prizor je nagli zagrljaj iz sećanja ili poljubac,
zanavek utamničen u mom vratu, kao
pred odlazak poslednjeg autobusa. I to je ono
što će trajati, uvek okrutno neizgovoreno
i u naknadnim rečima.

Mrtva priroda sa kafom

Podigao sam se u monohromatsko jutro,
tek crveni isprani krovovi remete paletu
i nadiru kroz krošnje u prozore: mrtva
priroda s kafom. Tamo ugalj ne okleva
u formacijama dimnjaka, izvija se poput
kratkih, suviše eliptičnih rečenica Boga.
Nedostaje miris, onaj dugotrajni iz veša
na terasi. Tastatura kazuje više od glasnih
žica. Sećam se divljači u retrovizoru
dok uzmiče sa zavejanog puta. Ovo nije
grobnica, ovo je krematorijum u kojem sam
živi pepeo, pa rasejanje. Ali nisam polen, ni
gnojivo. Snove preživljavam poput košmara.

Pravi pesnici

Pravi pesnici nisu više debeli. Za doručak
piju smutije, ne puše, trče polumaratone,
idu na jogu. Chil sa slušalica isključuje ih
od staničnih čekaonica dok pišu, a pišu
sa vrelim procesorom na mudima, bez
bola. Pravi pesnici su potentni i više
ne varaju žene. Žude za vukojebinama,
kaljevom peći i ergonomskim stolicama.
Ne flertuju sa nacionalistima, recikliraju
otpad, ne kupuju u hipermarketima. Pravi
pesnici su uvereni vegani, vare tek leća i
zrnevlja. Pravi pesnici nisu više debeli,
odjekuje mi umorno u snu, dok se moje
vitko telo provlači kroz ribarsku mrežu,
kroz praznu ključaonicu, kroz uši kamile.
Cereka se cinično i šapuće mi šta su
pravi pesnici!

U polju vetrogeneratora

Ležao sam u polju
vetrogeneratora, huk elisa
lelujao je rešetke od senki
stubova po mom licu. Taj zvuk
bio je drugačija tišina i nemir
je rastao kao sipljivo disanje
u zasadu topola.

Želeo sam da se odmorim posle
posla. Živčani povici šefova i
fiskalnih kasa, sindikalno
ućutkivanje šikaniranja, i dalje
izbijali su kao neplaćeni,
prekovremeni rad – iz jetre,
želuca, kroz utrnulost jezika i
leve ruke, na očne jabučice.

Samo malo mira, žudeo sam
mesecima, i sada, došavši ovde na
dohvat sna, osetio: akutni udari
organa eksplodirali su na spokoj
nenaviknuti, popucali kapilari
po celoj koži, pigmentacija
širila se u rđu.

Hteo sam da dosegnem povratak
obale. I da, nakon početne grubosti
tla po golim stopalima, u mrtvima
nađem uspokojavajuću bleštavost
beline i stabilni oslonac.

A razaznavao sam, u huku elisa,
šapat: Ali nijedan novčić nemaš
za sklapajuće kapke… Oslepljena
fiziologija opraštala se kružeći oko
projektovanog pejzaža, suncem
zbunjena, i retkom mahovinom.

Iz istoimene zbirke, KCNS, 2021.